Сима Андрејевић Игуманов 1804 – 1882

Међу знаменитим личностима који су задужили Српску Православну Цркву и наш народ кроз историју, златним словима уписано је име великог црквено-народног добротвора Симе Андрејевића – Игуманова.

Рођен је 11. фебруара / 30. јануара 1804. године у Призрену, као трећи син Јане и Андрије Андрејевића. Његов отац је био богати трговац и сав свој иметак уложио је као помоћ за припрему устанка под Карађорђем Петровићем. Најстарији Симин брат Апостол, замонашио се у манастиру Светог Марка у Кориши добивши притом име Аксентије. Друга два брата Петар и Крага (Крагу) живели су у Књажевини Србији и блиско сарађивали са Карађорђем. Након ране смрти родитеља, Сима је одрастао уз свог брата – игумана Аксентија у Коришком манастиру, због чега је касније добио надимак Игуманов, који је од 1856. године користио уз своје презиме.

Из манастира у родни Призрен вратио се око 1820. године, где се 1828. године оженио призренком Султаном рођ. Дрваревић, са којом је имао сина Манојла и кћерку Магу. Своје богатство стицао је и губио бавећи се различитим пословима, попут рада у фабрикама бурмута и њиховог подизања са призренским пашом, лова и извоза пијавица из Битољских језера, трговине дуваном у Цариград. Након смрти супруге и кћерке, Сима заједно са сином 1846. године одлази у Одесу где је наставио да се бави трговином дуваном. Откупио је фабрику у Курску, коју је предао сину и одлази у Кијев где се бави трговином и развија пословну империју. Његов стан у Кијеву био је место окупљања младих студената из свих српских крајева којима је несебично помагао. У сусрету са младим школованим Србима, Сима је схватио значај улагања у просвету и цркву у својој домовини. Руски цар Александар II прогласио га је почасним чланом Петровграда, а у Царској Русији је имао статус трговца другог реда.

Сима из Русије долази први пут у Призрен 1864. године, и тада за потребе грађанске школе купује кућу, богато дарује школе, цркве и манастире у Рашко- призренској митрополији. Купује земљиште и шуме које дарује манастиру Светог Марка у Кориши. Својим интензивним залагањем Игуманов је допринео отварању руског конзулата у Призрену.

Игуманова је у октобру 1865. године задесио велики губитак, смрт сина јединца Манојла, који је оставио велики бол на његовом срцу. Оставши без наследника, одлучио је да сав свој капитал уложи у образовање младих из Старе Србије. О свом трошку шаље у Призрен Илију Н. Ставрића за народног учитеља.

Други пут Игуманов из Русије долази у Призрен 1868. године. Упознавши се са тешким стањем и немаштином у свом народу, послао је пет призренаца на школовање у Београд. Њихов одлазак на школовање за Симу је био велики успех и са задовољством је констатовао: „То петоро младића, то је најпрво семе, од кога Стара Србија моћи ће видети ваљан плод, који је мора препородити једанпут и извести из оне вјековне летарђије.” Такође, покушао је да пошаље и једног учитеља у Скопље, али безуспешно јер се тамо говорио само бугарски језик. На разне начине успевао је да придобије Турке за своје просветне циљеве, мада се Јовану Ристићу још 1868. године жалио да му Бугари свуда кваре планове. Стално је страховао да се Бугари не „угњезде у његов завичај“. Неуморно је радио на просветном и националном плану користећи свој утицај и код руског конзула и код османских власти.

Последњи пут Игуманов одлази у Русију 1869. године, када сав свој капитал који је имао у Кијеву и Петровграду преноси у Београд, и трајно се сели у Призрен 1870. године. Следеће године је порушио све куће које је купио, осим једне, и почео да зида нову зграду за једну вишу школу – Богословско-учитељску, која је исте године почела с радом.

Сима је становао на спрату Богословије и уживао у остварењу свог сна свакодневно гледајући ђаке који се школују ту, у његовом Призрену. Залагањем Игуманова обновљени су многи храмови и манастири, основане су и многе основне српске школе на Косову и Метохији, а он је често боравио у манастиру Светог Марка.

Због политичке ситуације, по савету руског конзула, Сима је морао 1875. године да се склони у Београд код свог пријатеља Пантелије Панте Сретковића, тадашњег професора Велике школе. У Београду је 29. октобра 1880. године сачинио свој званични тестамент у којем је сву своју имовину завештао издржавању Богословско- учитељске школе у Призрену и школовање ђака из Старе Србије, уз услов да се са коришћењем средстава из тог фонда започне двадесет година након његове смрти.

Поред добротворног рада на територији Старе Србије (Косова и Метохије), Сима Игуманов био је утемељивач и активни члан Црвеног крста, члан Друштва Светог Саве и почасни члан Српског ученог друштва. Одликован је орденом Таковског крста, као и Даниловог ордена.

Последњи пут Игуманов долази у свој родни Призрен 16. септембра 1881. године. Наредне године, 10. фебруара, доживео је срчани удар и након четрнаест дана тешке болести (запаљење плућа) умире у 79. години живота у Призрену 24. фебруара / 8. марта 1882. године. Сахрањен је 26. фебруара у породичној гробници у манастиру Светог Марка Коришког. Народ га је на рукама носио од Призрена до манастира, где је покопан пред мрак – „у манастирској тишини, вечити санак борави, онде где је своје детињство провео, а где је сматрао за задовољство да живи“, како је записао Петар Костић.

Данас, споменик са ликом великог добротвора и задужбинара Симе Андрејевића – Игуманова краси плато испред Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену и Нишу, као и монументална скулптура „Сима Игуманов са сирочићима“ на згради Игуманове палате у Београду.