Задужбина
Симе Андрејевића
Игуманова

Сима Андрејевић – Игуманов, рођени Призренац, родољуб, трговац и велики црквено – народни добротвор, сачинио је 29. октобра 1880. године у Београду свој тестамент у којем је све своје покретно и непокретно имање завештао издржавању Призренске богословије и школовању српске омладине из Старе Србије: „Кућа моја у Призрену у којој је сада Богословија, да остане на вечита времена кућом Православне српске богословије призренске у којој ће се учити и за духовна звања спремати синови моје Отаџбине Старе Србије“. Игумановим тестаментом, након његове смрти 1882. године, почела је са радом Задужбина Симе Андрејевића – Игуманова.

По Игумановој жељи Задужбина у првих двадесет година није финансирала ни рад Призренске богословије, ни других школских установа, док финансијски није ојачала, већ је то чинила Краљевина Србије. Тако је Министарство иностраних дела Краљевине Србије узело за себе назив „Туторство Фонда Симе Игуманова“, а турским властима је представљено да се све финансира из средстава Задужбине и на тај начин Фонд је био покриће за финансирање свих културно-просветних активности у Старој Србији и Македонији.

Имовина задужбине састојала се из непокретности која се налазила на Теразијама у Београду, као и новца на штедњи и хартија од вредности. Нажалост, имовина којом је Задужбина располагала пострадала је у току Првог светског рата (1914-1918).

Након завршетка рата, Задужбина је добила ратну одштету од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за санацију штете. Из Задужбинског фонда 1919. године стипендирано је 22 гимназијалца. Један од великих задатака Задужбине у периоду од 1930. до 1940. године била је припрема за подизање нове зграде на Теразијама. У понедељак 6. септембра 1937. године прота Милан Милутиновић, парох цркве Светог Марка осветио је темеље за нову зграду Задужбине. Освећењу су присуствовали Митрополит загребачки Доситеј Васић, Епископ рашко-призренски Серафим Јовановић и прота др Стеван Димитријевић, декан Богословског факултета. Том приликом митрополит Доситеј је истакао: „Данас је душа Симе Игуманова, драги радници, срећна што види да се подиже дом за народ у срцу наше престонице на Теразијама. Будите и ви срећни, ви који подижете овај дом, јер ће ово бити најлепши споменик и за нас.“ Монументална Игуманова палата је завршена 1938. по плану архитеката Бранка и Петра Крстића. На врху зграде била је скулпторска композиција, рад Лојза Долинара, висока 3,5 метра, која је симболично представљала Симу Игуманова, сина Манојла, кћер Mагу и још три ученика. Задужбина је 1940. године купила још једну кућу у Бранковој улици бр. 13, поред оне коју је већ имала, а у којој је била смештена Српска краљевска академија.

Приходи од нове Игуманове палате на Теразијама финансијски су увећавали фонд, тако да се у току 1940. године финансирало 92 благодејанца. Те године велику суму новца добила је Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену за куповину куће у околини школе. Финансијску помоћ су добијали ученици врло доброг и одличног успеха а сиромашног стања, које је бирао професорски савет школе. Задужбина је финансирала и обнову храмова Српске Православне Цркве, манастир Светог Марка Коришког, рад Призренског певачког друштва „Цар Урош“, просветне раднике, као и избегле Призренце. У годинама Другог светског рата благодејања су била смањена.

Пета тачка Игумановог тестамента одређивала је главног старатеља његове задужбине: „А за главног старатеља моје масе одређујем на свагда Митрополита Кнежевине Србије, који се у извесним данима и годинама на управи српске Митрополије буде налазио, за сада пак по именце г. Архијепископа Београдског и Митрополита Српског Михајла, са још два трговца из Београда као помоћна старатеља...“ Након протеривања митрополита Михаила из Србије 1881. године, главну бригу о Задужбини преузео је Љубомир Ковачевић. По повратку у Краљевину Србију митрополит Михаило је наставио да буде главни старалац Задужбине, али је Ковачевић остао као помоћни члан све до смрти 1918. године. Други члан био је Зарија Поповић који је, такође све до смрти 1934. године, бринуо о Задужбини.

Након смрти митрополита Михаила, главни старатељ био је митрополит Инокентије Павловић (1898–1905), а њега је наследио митрополит Димитрије Павловић, потоњи Патријарх српски, који је умро 1930. године. Те године главни старалац Задужбине постао је некадашњи ученик Призренске богословије патријарх Варнава Росић. Након његовог упокојења (1937), на место главног стараоца дошао је 1938. патријарх Гаврило Дожић, такође ученик Призренске богословије. Чланови Одбора задужбине били су Љубомир Стојановић, прота Стеван М. Димитријевић, дугогодишњи ректор Призренске богословије, Ставра Трпковић, Димитрије С. Богојевић и адвокат Светозар Матић.

Захваљујући способностима главних стараоца, поглавара Српске Православне Цркве и чланова Одбора, из године у годину имовина Задужбине је расла и постала финансијски моћна, испуњавајући сва завештања Симе Андрејевића Игуманова.

За време Другог светског рата о Задужбини је бринуо као опуномоћени члан Одбора прота др Стеван Димитријевић. Задужбина је успела да оствари своју мисију и у периоду од 1941. до 1945. године, стипендирајући ученике, наравно у складу са новонасталим приликама. Нажалост, имовина Задужбине у току рата претрпела је велику штету, како у Немачком бомбардовању Београда у априлу 1941. године, тако и на крају рата у току завршних борби за ослобођење престоног града у октобру 1944. године.

Након Другог светског рата у новонасталим околности рад Задужбине Симе Андрејевића Игуманова се променио. Министарство просвете на челу са министром Митром Митровићем одлучило је 16. јула 1946. године да Задужбином управља Задужбински одсек Министарства просвете Народне Републике Србије, а дотадашња управа Задужбине била је смењена. Против овог решења Управа Задужбине је поднела жалбу 29. јула 1946. Упркос жалби и аргументима које су изнели стараоци, Задужбина је изгубила самосталност и аутономију у управљању. Није познато како се у новим околностима одвијао рад Задужбине, али је извесно да су школске 1946/47. благодејања укинута.

Након повратка патријарха Гаврила у земљу, нађено је компромисно решење и 1947. године враћена је Задужбини аутономија. Иако јој је формално враћена она није имала самосталност у раду. Што се тиче основне мисије Задужбине, она је настављена али са знатно ограниченим средствима. Тужна судбина која је задесила Задужбину показаће се више него симболички у ноћи између 10. и 11. августа 1950. године, када је са крова Игуманове палате на Теразијама исечена и чекићима разбијена скулпторска композиција Симе Игуманова са сирочићима. Имовина Задужбине национализована је и проглашена друштвеном својином 26. децембра 1958. године на основу тадашњег Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта. Ово решење озваничила је Комисија за национализацију при НОО Стари Град у Београду (Н- бр.1813/59) 12. августа 1959. године.

Деценијама касније, 6. јула 1990. године, обновљен је рад Задужбине, а наредне године Задужбини је у власништво враћена Игуманова палата. Нови Статут Задужбине Симе Андрејевића – Игуманова у 23 члана донет је 8. јула 1991. године. На челу Задужбине тада је као главни старалац био патријарх Павле Стојчевић (1990–2009).

За време патријарха Павла, залагањем протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, Задужбина је обновила Призренску Богословију Светих Кирила и Методија, сазидала нови интернат (1994-1997) и зграду Ректората (1998). Након Нато бомбардовања 1999. године Богословија је привремено напустила своје седиште Призрен, а уточиште је нашла у Нишу, где је Задужбина Симе Андрејевића – Игуманова у периоду од 2001. до 2004. године, као своју задужбину подигла нову зграду Призренске богословије. У периоду од 2010. до 2020. године, главни старатељ Задужбине био је патријарх Иринеј Гавриловић, некадашњи ђак, професор, ректор и добротвор Призренске богословије.

Од 18. фебруара 2021. године главни старалац Задужбине је Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије Перић. Већ у првим месецима архипастирског служења патријарха Порфирија, вајар др Зоран Кузмановић је израдио нову скулптуру Симе Игуманова са сирочићима, која je 22. априла 2021. враћена на зграду Задужбине – Игуманове палате на Теразијама. Том приликом патријарх је истакао: „Његова задужбина до данас постоји. Од простора задужбине који се издају одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената пореклом са Косова и Метохије“ <p