Задужбина
Симе Андрејевића Игуманова

Вести

Патријарх Порфирије: Православни печат је вековима присутан у нашем образовању и васпитању


Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 6. фебруара 2025. године у храму Светог Саве на Врачару поводом доделе стипендија ученицима и студентима из вишедетних породица

Ваша преосвештенства, драга духовна децо, једном речју, да не бих неког изоставио, а да обухватим све укључујући и самог себе – драга духовна децо Светог Саве, благослов је велики што можемо да се нађемо пред лицем нашег најважнијег, највећег светитеља Светог Саве и пред лицем Оног који је засијао у њему, а кроз њега и у нама, самог Господа Исуса Христа. Благослов је да смо овде. Не постоји боље место и важнија тачка од заветног храма свих православних Срба, заветног храма посвећеног Светом Сави, на којој можемо да се сабирамо, а сабирање и саборност је оно што је сама наша природа, људска природа, човекова природа и природа сваког од нас, јер је то слика и прилика саборности Једног у Тројици Бога. Благослов је што можемо да се сусрећемо, да се сабирамо, да разумемо да смо једни другима потребни, да разумемо да не постоји нико ко је вишак, да разумемо да треба да водимо бригу једни о другима; да се истински из дубине душе бринемо за сваку душу православну хришћанску, а нарочито ми, као деца Светога Саве, додатно и за сваку душу светосавску, да се радујемо једни другима, да грлимо једни друге, без обзира на то што је промисао Божја и дар Божји да је свако различит. Свако има свој непоновљиви печат, али тај непоновљиви печат није дат да се раздвајамо, да се супротстављамо једни другима, него да свако разуме дар као обавезу, дар који треба да умножи и да као уздарје Богу може себе, кроз свој дар, дарује другом. Зато сам ја данас пресрећан и знам из дубине своје душе да смо сви благословени љубављу и благословом Господа нашег. Парадокс је све што је истина. Парадокс је све што је лепота, што је љубав, што је правда. Парадокс је утолико што не може да се смести у логичке математичке координате, јер у сваком парадоксу вере стоји Господ наш Исус Христос, који чини све супротно логици да би добио сваког човека за себе. Тако је и парадокс да то замислимо у нашим временима, која су смутна глобално, свугде, иако, додуше, нема времена које није било смутно и нема времена за које се може рећи да је рај на земљи. И зато није случајно велики Свети српски Златоуст, владика Николај рекао: Ми чекамо Христа, а не боље време!

Дакле, времена су смутна, али ми имамо невероватну, парадоксалну прилику да разумемо да оно што је слабо у заједници, са благодаћу Божјом постаје снажно. И замислите да је један човек са Косова, православни Србин, данас неко ко нас окупља! Ако идемо логиком овог света, ту нема ништа очекивано, али један човек који је разумео шта значи младост, шта значе деца, шта значе просвета и образовање и напредак свог народа, све што је имао оставио је да служи младости: од вртића, преко основне школе, кроз средњу школу до факултета и студената, као круна на крају са докторским студијама, а онда опет уназад од професуре па све до вртића. Дакле, оставио је све што је имао, знајући једну веома важну чињеницу коју ми често заборављамо, а то је чињеница коју ћу ја покушати да објасним кроз речи једног великог светитеља наших дана, који је говорио о Богословском факултету. Зашто да не кажем који је то светитељ, јер није непознат међу нама? То је Свети старац Порфирије. Када је један јеромонах, данас епископ, као његово духовно чедо једном приликом дошао на духовни разговор, старац је рекао, а ко је читао Старца Порфирија разумеће које је он све дубине тајне Божје познавао и уназад и сада и унапред: Ја знам да ћеш ти бити изабран за епископа, али ја ти сада стављам на душу да када будеш био изабран за епископа, пошто си и професор на Богословском факултету, ако твоје епископство на било који начин буде угрозило твоје присуство на факултету, имаш мој благослов и грех на моју душу, да одбијеш вољу Сабора Цркве, тј. онда немој прихватити да будеш епископ, него остани професор. Зашто? Зато што је то најважнија тачка живота наше Цркве. Ту се васпитавају будући свештеници, од вероучитеља који су, наравно, у најширем смислу те речи свештеници, преко свештеника, епископа до патријарха; јер свако, као хришћанин православни, без обзира да ли је у мантији или без мантије, позван је да служи Богу и ближњима, а то није ништо друго него свештеничка служба, без обзира да ли у суженом или у ширем смислу те речи свештеника. То је служба која се зове Литургија, јер свако место земљиног шара у који је уцртана филигранска мисао Божја, створено је да буде олтар. Имајући у виду те речи Светог старца Порфирија, које су се односиле на Богословски факултет наше Цркве, ја бих проширио, по можда дрскости, јер не могу да се мерим љубављу према Богу и према ближњем са тим светим старцем, да је једна од најважнијих тачака сваког народа, али нама је важно да кажемо и нашег народа, просвета и образовање. Важно је да народ има економију, добре услове за живот, важно је да буде сигурна безбедност, важно је да се чувају границе државе у којој народ живи. Али све то, ако нема вере у Христа и кроз ту веру Његовог присуства у том народу, претвара оно што смо претходно навели у празну љуштуру. Јер православна вера није нешто само што нас је обликовало кроз историју и није нешто што нас је само сачувало када смо пролазили кроз разне Сциле и Харибде, него је оно увек – и када смо имали границе које су уоквиравале нашу државу и када их није било, а много више времена је било да нисмо имали те границе – учинило да наш народ живи пуним плућима и да јесте оно што јесте. И тај православни печат јесте нешто што је присутно кроз све векове управо на плану нашега образовања и васпитања. И зато ми сматрамо да постоје многе важне ствари за један народ, за једну државу, за наш народ, за нашу државу, али не постоји, по речима светога старца Порфирија, ништа толико важно као што су просвета и образовање; као што је вртић, као што је основна школа, као што је средња школа, као што је универзитет. Не постоји ништа важније од тога. Ако имамо све остало, ако смо силни и моћни, а ово немамо, празна је љуштура која ће, пре или касније, под неким од поветараца претворити се у прах и пепео. Из тог разлога је велика ствар да имамо, сећамо га су молитвама непрестано, Симу Игуманова, који је с Косова, оставио све што је имао омладини, ученицима и студентима. И није једини. Имамо још један парадокс, који потиче из Загреба, парадокс који се зове Владимир Матијевић, који је по истом принципу уложио све своје знање и имање, а имао је много и знао је много, управо у образовање и просвету и основао хуманитарни фонд који се зове Привредник. И један и други, а ни то није случајно, оставили су своја имања на старање својој Цркви, Светосавској, српској, православној. Оставили су да Црква усмери оно што је остало иза њих и да сви други који су надахнути њима остављају тамо где је најпотребније.

Немојте замерити што вам узимам још један тренутак. Данас је била једна бака, која има 96 година, у Патријаршији. Из Сарајева је пре двадесет година дошла у Београд. Она је више од годину дана покушавала да се сретнемо. Са свог рачуна је пребацила на рачун наше Цркве 130.000 евра, са молбом да то иде за просвету и образовање, ако може, да се одужимо Сими Игуманова, да то иде за оне који долазе са Косова, или још боље рећи, који живе тамо и уче од вртића до факултета. Хтео сам само да кажем то, кроз много речи, а могло је и једноставније, да ми и те како разумемо реч старца Порфирија и када је реч о просвети и образовању богослова, будућих свештеника, вероучитеља, епископа и тако даље, али у истој мери и на исти начин разумемо и значај образовања и просвете – школе у нашем народу, пошто ми стипендирамо све, али и највећим делом студенте. Ми веома добро разумемо да је Универзитет једна од најважнијих тачака у нашем народу и да морамо узети у обзир све оно што смо малопре говорили. Зашто? Зато што је то простор, институција, који производи, који рађа људе који ће заузимати најважнија места у нашем народу, у нашем друштву, у нашој култури, у нашој духовности, у нашој држави. И зато не само да смо дубоко свесни да морамо у духу Јеванђеља Христовог, дакле љубављу Христовом, и образовати и просвећивати, него и читавим својим бићем чувати све оно што се једном речју може назвати наша младост; и децу у вртићима, и у основним школама, и у средњим школама, и нашу децу, нашу младост на Универзитету. Најмање што ми, као пастири Цркве наше, иако недостојни и слаби и немоћни, и знајући своје промашаје, падове и грехе, можемо – то је да љубав коју је уткао у наш народ и поверење којим се уписао међу нас Сима Игуманов, да поменем и Владимира Матијевића, испунимо као њихов аманет. Фондација Симе Игуманова постоји дуго и чини своје дело, али ми смо сматрали, пре три године, да треба поред осталих аспеката те фондације да створимо један додатни начин својих активности, а то је да помогнемо студенте пре свега из породица које су вишедетне, које имају четворо и више деце. Амбиција нам је да тај број не смањујемо. Зашто и то? Зато што ми слушамо реч Христову и она је за нас мерило, она је за нас параметар и критеријум, она каже да је породица Црква у малом, да је породица заједница мушкарца и жене којој Бог дарује и децу и да брачна заједница, која на сваки могући начин практикује љубав као садржај свог живота и ни на који начин се не уплиће у промисао Божји, не спречава промисао Божји да он дејствује, тј. не уноси људску логику у такозвано планирање, не дај Боже, да не употребљавам друге речи, у изграђивању породице, не полазећи од онога чиме се баве социјални, политички и други фактори, од наталитета и морталитета.

Ми само хоћемо да поздравимо и подржимо оне који разумеју шта је промисао Божји и благослов Божји када је реч о породици и зато осећамо као своју обавезу да помогнемо оне, који у веома тешким економским условима, глобално али и код нас, испуњавајући вољу Божју, јесу многодетне породице. Хоћемо да подржимо оне који се труде да, поштујући вољу Божју, доживе свој крсни подвиг као дар. Овде, управо по угледу на Симу Игуманова и на многе друге доброчинитеље нашег народа, ми имамо благослов, као и пре три године када смо почели, да трећи пут додељујемо ову врсту стипендија и нећемо стати докле год не будемо имали могућност да стипендирамо децу из свих породица у нашем народу, које имају више деце. То не би било могуће без љубави оних којима је Бог дао да могу да дају и нека Господ увек благослови руке које дају и нека да рукама које дају. Међу првима који су на ту тему са нама разговарали и нас подстакли да разумемо да то није од човека него од Бога јесу Милован и Драган Поповић, а једног смо малопре чули. Почели смо са тринаест стипендија, сада имамо 87; да нисмо ушли у разне ове наше невоље, сигуран сам да би тога било и више, али даће Бог биће. Ту су још неки које, поред других, ипак хоћемо да истакнемо као пример за углед, а то је министар Ненад Поповић са својом породицом; ту је Александар Костић и МК Група, дакле, Костић који има и фондацију још једну везану за науку; ту је Јован Армић, адвокат, ту је предузеће Алексије и Милаковић, ту је Игор Станковић; али ту су, као и увек, браћа Руси, без којих не бива готово по правилу ништа, верујемо, да је у служби Богу и народу – ту је Фондација хришћанског наслеђа Руске Цркве. Ја се свима захваљујем и опет се молим да Бог да рукама које дају, а молим се да буде још много много оних које ћемо видети у нашем скромном, да кажемо, пројекту, шанси да се одуже Богу и роду. Честитам свим стипендистима! Нека све Господ благослови и да Бог дȃ имамо увек мир међу нама, да имамо разумевање, да се потрудимо да свако буде бољи, да будемо бољи једни према другима, да будемо бољи у испуњавању заповести Божјих и да, пре свега, деца, млади, имају отворено срце и за реч Божју, али и за послушања која се тичу конкретног, практичног живота која им Бог налаже. Живели, нека Господ све благослови!

***
Само још једанпут желим да се захвалим добротворима и још једанпут да, заједно са свима вама, молимо Бога да даје рукама које дају. А што се тиче наше Цркве Светосавске, Српске, Православне, сигуран сам, пре свега, да се Свети Сава радује када волимо једни друге, када смо једни уз друге, када помажемо једни другима. И ви да знате да ће наша Црква увек, као што је то било у прошлости, бити уз нашу младост, од вртића до факултета; да ћемо увек ослушкивати потребе младости и да ћемо као Црква — то сви архијереји чине и осећају, пуноћа нашег свештенства — подржавати наше младе у свему што је честито, у свему што је добро, у свему што изграђује заједницу, што изграђује јединство. Да сте благословени и да Бог да да се следеће године видимо у још већем броју, да не можемо да станемо овде у ову крипту, па ни горе у главни храм. Живели, нека Господ све благослови!

Патријархови стипендисти из вишедетних породица


Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, главни старатељ Задужбине Симе Андрејевића Игуманова, саопштио је данас да су утврђени резултати Конкурса за доделу стипендија ученицима и студентима из вишедетних породица. Конкурс је трајао од 1. новембра до 10. децембра 2024. године.

Конкурсом је предвиђена додела 86 годишњих стипендија ученицима и студентима из вишедетних породица слабијег имовинског стања, са пребивалиштем у Републици Србији, а који похађају средње школе или факултете на подручју Републике Србије. Фонд за доделу стипендија за школску / академску 2024/2025. годину износи 15.480.000,00 динара. Износ једне стипендије је 180.000,00 динара, а биће исплаћивана у 12 једнаких месечних рата у износу од по 15.000,00 динара.

Комисија, у саставу: академик Светислав Божић, проф. др Јован Радић и секретар Задужбине Симе А. Игуманова гђа Милена Врућинић, утврдила је да од укупно 139 пријављених кандидата 28 није доставило одговарајућу и потпуну документацију, а затим темељно проучивши пристигле пријаве утврдила коначан списак добитника стипендије, и то:

Урош (Тања) Грбић из Београда
Евгенија (Милорад) Мајкић из Крушевца
Симона (Оливера) Јакшић из Сокобање
Милана (Милан) Зељковић из Београда
Драган (Маја) Мићић из Београда
Јован (Милан) Бабовић из Врања
Немања (Небојша) Радић из Косовске Витине
Матеја (Жељко) Стреларац из Београда
Лазар (Богданка) Јекић из Београда
Василије (Јелена) Хаџи – Пурић из Београда
Никола (Биљана) Богдановић из Ниша
Емилија (Марија) Стаменковић из Београда
Лука (Тамара) Трнинић из Жабља
Марија (Младен) Ђурић из Београда
Ана (Бојана) Живановић из Београда
Петар (Петар) Челик из Београда
Арсеније (Дејан) Јовановић из Новог Сада
Милена (Љубомир) Ђорђевић из Младеновца
Сара (Жаклина) Ордић из Гњилана
Милица (Ана) Спасић из Крагујевца
Тара (Миодраг) Шошкић из Београда
Николина (Јован) Пендић из Панчева
Милица (Бранка) Проле из Београда
Милка ( Славиша) Апостоловић из Прешева
Павлина (Чедо) Врачарић из Ужица
Милан ( Весна) Пумпаловић из Београда
Катарина (Верица) Гајић из Београда
Ксенија (Сандра) Крстић из Београда
Марија (Обрен) Јовановић из Новог Сада
Ангелина (Марија) Јанковић из Ужица
Ана (Жељко) Лазовић из Младеновца
Љепосава (Никола) Врачар из Панчева
Василија (Миодраг) Павловић из Ниша
Вељко (Милош) Благојевић Врњачка Бања
Марија (Александар) Томовић из Крагујевца
Елеонора (Александар) Стоицев из Београда
Славко (Миљана) Миливојевић из Старе Пазове
Ђорђе (Златан) Ђокић из Осечине
Миодраг ( Славиша) Божовић из Зубиног Потока
Јована (Дејан) Филиповић из Липљана
Богдан (Зорица) Полић из Београда
Јована (Далиборка) Вуловић из Лепосавића
Ена (Сања) Јовановић из Ниша
Сара ( Драгољуб ) Степановић из Кладова
Ивана (Дејан) Столић из Косова Поља
Лазар (Александар) Ђорђев из Ниша
Магдалена (Страхиња) Васиљевић из Београда
Сава (Слободан) Гергента из Сопота
Нина ( Весна ) Антићевић из Београда
Катарина ( Зоран) Чалић из Зрењанина
Георги (Цане) Цанев из Новог Сада
Сара (Ана ) Каитовић из Београда
Ирена (Драган) Милованов из Панчева
Јована (Душица) Стоиљковић из Власотинца
Матеја (Ратко) Краговић из Србице
Анђелина (Слободан) Савковић из Крагујевца
Јелисавета (Снежана) Јовић из Београда
Јован ( Драган) Ђорђевић из Врања
Лазар (Иван) Цветановић из Ниша
Урош (Саша) Миловановић из Пожаревца
Марко (Владимир) Станојевић из Стапара
Јелисавка (Дејан) Љиљак из Зрењанина
Стеван (Ратомиор) Џолић из Истока
Маја (Драган) Качар из Бачке Паланке
Анастасија (Маринко) Лакићевић из Косовске Митровице
Данило (Иван) Томић из Ранилуга
Николина (Драган) Тијанић из Истока
Страхиња (Далибор) Вуковић из Косовске Митровице
Тијана (Драгиша) Максимовић из Косовске Митровице
Јана (Жељко) Јовановић из Младеновца
Слађана (Негован) Стојковић из Приштине
Јована (Саво) Трифуновић из Врбаса
Дејан (Драгољуб) Миљановић из Београда
Страхиња (Љубиша) Живковић из Косова Поља
Јована (Милан) Вукадиновић из Лешка
Милица (Жарко) Костић из Косовске Митровице
Новак (Радмила) Портић из Гораждевца
Лука (Бојан) Милуновић из Београда
Ђорђе (Драган) Јандрић из Врдника
Милица (Горан) Тијанић из Истока
Милица (Радиша) Ковачевић из Краљева
Миљана (Момир) Бојковић из Бабиног Моста
Михаел (Ана) Куленовић из Београда
Петар (Драган) Ђаповић из Врдника
Максим (Раде) Деспотовић из Београда
Теа (Драган) Косановић из Београда
Задужбина Симе Андрејевића Игуманова је на иницијативу Патријарха српског г. Порфирија 2022. године оформила посебан фонд за стипендирање даровитих ученика и студената из вишедетних породица слабијег имовинског стања, а које имају четворо или више деце. Приликом формирања Фонда утврђено је да ће се средства за његово функционисање прикупљати из донација добронамерних људи вођених жељом да помажу свом народу. У прве две године деловања наведеног фонда Задужбина је уручила 46 ученичких и студентских стипендија које представљају подршку како самим студентима и ученицима, тако и њиховим породицама, унапређујући њихов животни стандард и омогућавајући им боље услове за образовање и напредак. За све информације или евентуалне примедбе у вези са конкурсом кандидати се могу обратити на мејл задужбине zaduzbinasigumanov@gmail.com. Стипендисти ће бити благовремено информисани о датуму и месту одржавања свечане доделе стипендија.

Нови Патријархови стипендисти са Косова и Метохије


Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, главни старатељ Задужбине Симе А. Игуманова, саопштио је данас да су утврђени резултати Конкурса за доделу стипендија ученицима и студентима са Косова и Метохије. Конкурс је трајао од 1. октобра до 5. новембра 2024. године.

Патријарх Порфирије је одредио да укупан фонд по овом конкурсу износи 14.400.000,00 динара. Стипендије за период септембар-април 2024/25. године биће исплаћене у осам једнаких рата у износу од по 12.000,00 динара, као и две рате од по 24.000,00 динара за период мај-август 2025. година. Комисија, у саставу: академик Светислав Божић, проф. др Јован Радић и секретар Задужбине Симе А. Игуманова гђа Милена Врућинић, утврдила је да од укупно 312 пријављених кандидата 32 није доставило одговарајућу и потпуну документацију, а затим темељно проучивши пристигле пријаве утврдила коначан списак добитника стипендије, и то:

Ђошић (Љубиша) Петар из Осојана
Јовановић (Далибор) Лука из Лепосавића
Репановић (Зоран) Николина из Осојана
Дашић (Дејан) Миљан из Рудинаца
Јовановић (Зоран) Николина из Приштине
Ђорђевић (Микица) Сара из Грачанице
Младеновић (Љубиша) Лука из Панчела
Стојковић (Љубиша) Јана из Прековца
Томић (Драган) Јелена из Панчела
Томић (Горан) Лазар из Панчела
Станковић (Јовица) Ненад из Дреновца
Ђорђевић (Зоран) Матеа из Штрпца
Ракић (Ивана) Елена из Косовске Митровице
Велић (Љубиша) Војислав из Грачанице
Јовић (Бранка) Милош из Грачанице
Дунић (Драган) Стана из Гораждевца
Димић (Илинка) Милица из Божевца
Јанковић (Слађана) Миљан из Лепосавића
Миљојковић (Мирослав) Марија из Сочанице
Јевтић (Љубинко) Душица из Сочанице
Јоковић (Јован) Огњен из Лепосавића
Милановић (Драгиша) Василије из Лепосавића
Ћирковић (Миодраг) Арсеније из Лепосавића
Даниловић (Славиша) Нина из Лепосавића
Пантовић (Предраг) Петар из Звечана
Вукић (Славко) Марија из Косовске Митровице
Вуковић (Благота) Марија из Косовске Митровице
Степановић (Синиша) Сава из Косовске Митровице
Тасић (Горан) Јована из Ранилуга
Филиповић (Милош) Магдалена из Доњег Кормиљана
Ђорђевић (Бојана) Огњен из Ранилуга
Зафировић (Дејан) Јована из Глоговца
Стојановић (Небојша) Мирјана из Гњилана
Тасић (Срћан) Александар из Шилова
Дејковић (Милорад) Емилија из Шилова
Станковић (Зоран) Анђелија из Пасијана
Васић (Јовица) Тијана из Пасијана
Ничић (Радица) Теодора из Пасијана
Комненовић (Виолета) Николина из Пасијана
Нојић Димитрије из Пасијана
Станишић (Драган) Анђела из Партеша
Миливојевић (Милоје) Магдалена из Лепосавића
Тодоровић (Слободан) Милица из Лепосавића
Јоковић (Владан) Сара из Лешка
Цвејић (Бојан) Јована из Грачанице
Милосављевић (Александра) Жарица из Прелеза
Ћивотијевић (Славиша) Дејан из Зубиног Потока
Перовић (Србољуб) Анастасио из Зубиног Потока
Рашковић (Ненад) Стефан из Дрена
Цвејић (Славиша) Анастасије из Грачанице
Зарковић (Душко) Петар из Грачанице
Ристић (Станоје) Јован из Грабовца
Марковић (Зоран) Николина из Звечана
Столић (Јелена) Вукашин из Косовске Митровице
Ивановић (Младен) Јелена из Лепосавића
Манојловић (Ната) Тијана из Зубиног Потока
Јеринић (Зоран) Матеја из Витине
Симић (Драган) Огњен из Витине
Дашић (Славко) Илија из Брестовика
Јанковић (Југослав) Иван из Грачанице
Марковић (Живорад) Михајло из Великог Ропотова
Стојковић (Мирослав) Николија из Доморовца
Милица (Срђан) Трајковић из Доморовца
Јанићевић (Радиша) Исидора из Штрбца
Јовановић (Јовица) Анастасија из Штрбца
Манјојловић (Душан) Филип из Гораждевца
Тодоровић (Љубиша) Ивона из Гораждевца
Марковић (Живојин) Анђела из Костадинца
Ђурић (Горан) Марта из Лепосавића
Илић (Будимирка) Ђорђе из Косовске Митровице
Лазић (Радован) Саво из Косовске Митровице
Трајковић (Добрица) Миљана из Доњег Кормињана
Максимовић (Милован) Андријана из Горњег Кормињана
Миловић (Горан) Ивана из Звечана
Кравелић (Јелена) Момирка из Зубиног Потока
Ђузић (Срећко) Срђана из Витине
Деновић (Бојан) Андријана из Звечана
Игњатовић (Звонимир) Милица из Звечана
Живковић (Момир) Алекса из Звечана
Симић (Живорад) Анђела из Шилова
Ризић (Видоје) Горан из Шилова
Ковачевић (Драган) Јована из Коретишта
Фремић (Бобан) Немања из Шилова
Живић (Александар) Јована из Пасијана
Стојковић (Зоран) Јована из Пасијана
Добросављевић (Бранислав) Радован из Косовске Митровић
Касаловић (Властимир) Милица из Косовске Митровица
Тодоровић (Срђан) Јована из Гњилана
Касаловић (Миљан) Душан из Зубиног Потока
Арсић (Бисерка) Ксенија из Гњилана
Вукашиновић (Илија) Никола из Звечана
Соврлић (Небојша) Лука из Звечана
Јевтић (Владан) Страхиња из Звечана
Васић (Драган) Марија из Новог Брда
Костић (Иван) Анђела из Грачанице
Лукић (Саша) Кристина из Гњилана
Филиповић (Живорад) Анђела из Новог Брда
Ракић (Љубиша) Милена из Врбовца
Спасић (Милић) Марина из Косовке Митровице
Илић (Света) Невена из Витине
За све информације или евентуалне примедбе у вези са конкурсом стипендисти се могу обратити на мејл задужбине (zaduzbinasigumanov@gmail.com).

Управни одбор

АЕМ и Патријарх српски Господин Порфирије

Главни старалац Задужбине

На основу члана 14. Статута Задужбине Симе Андрејевића – Игуманова, а у складу са одредбама тестамента великог црквено-народног добротвора и оснивача Симе Андрејевића – Игуманова (1804-1882), главни старалац Задужбине од 18. фебруара 2021. године је Патријарх српски г.г. Порфирије (Перић).

Комплетну биографију можете прочитати на Патријарх српски г. Порфирије

Светислав Божић

Помоћни старалац Задужбине

Светислав Божић (22.05.1954. композитор, музички теоретичар и педагог) је редовни професор (у пензији) Факултета музичке уметности, Универзитета у Београду и академик (редовни члан САНУ). Завршио је Факултет музичке уметности у Београду, основне студије 1977. Магистарске студије завршио је радом на тему Модална хармонија у делима композитора ХIХ и ХХ века, у Београду, 1979. године, а хабилитацију Формалне и лествично-тетрахордалне карактеристике стихире Господи Возвах у Осмогласнику Стевана Мокрањца, одбранио је на истом факултету, 1987. године. У опусу Светислава Божић је око 300 композиција различитих жанрова од солистичких, камерних, хорских, оркестарских до вокално-инструменталних. Аутор је 14 књига из области музичке теорије.

Јова Радић

Помоћни старалац Задужбине

Јова Радић (16.7.1949. економиста) је професор (у пензији) Економског факултета у Суботици, Универзитета у Новом Саду. Завршио је Економски факултет у Суботици, магистрирао је на Економском факултету у Београду. Докторат из области Економских наука је успешно одбранио из области Опште економске теорије и политике. Аутор је више универзитетских уџбеника, великог броја научних и стручних радова као аутор или коаутор. Поред рада на Универзитету проф. др Јова Радић обављао је низ одговорних послова у привреди и државним институцијама. Био је дугогодишњи председник Извршног одбора СПД Фондације "Привредник" са седиштем у Новом Саду.

архимандрит Данило

Управитељ Задужбине

Архимандрит Данило (рођен Владимир Гаврановић, 19.3.1983. теолог) је архимандрит Српске Православне Цркве, директор Патријаршијске управне канцеларије, управитељ Задужбине „Симе Андрејевића Игуманова“ и старешина Храма Светог Симеона Мироточивог у Новом Београду. Основне студије завршио је на Богословском факултету у Фочи 2008. године, а Мастер студије на Богословском факултету у Београду 2015. године, студент је треће године докторских студија, област Литургика, на Богословском факултету Универзитета у Београду. Учествује у научним скуповима и објављује радове из области кодикологије српских рукописних и старих штампаних књига (србуља), историје српског богослужења и српских манастира.

Сима Андрејевић – Игуманов, рођени Призренац, родољуб, трговац и велики црквено – народни добротвор, сачинио је 29. октобра 1880. године у Београду свој тестамент у којем је све своје покретно и непокретно имање завештао издржавању Призренске богословије и школовању српске омладине из Старе Србије: „Кућа моја у Призрену у којој је сада Богословија, да остане на вечита времена кућом Православне српске богословије призренске у којој ће се учити и за духовна звања спремати синови моје Отаџбине Старе Србије“. Игумановим тестаментом, након његове смрти 1882. године, почела је са радом Задужбина Симе Андрејевића – Игуманова.

По Игумановој жељи Задужбина у првих двадесет година није финансирала ни рад Призренске богословије, ни других школских установа, док финансијски није ојачала, већ је то чинила Краљевина Србије. Тако је Министарство иностраних дела Краљевине Србије узело за себе назив „Туторство Фонда Симе Игуманова“, а турским властима је представљено да се све финансира из средстава Задужбине и на тај начин Фонд је био покриће за финансирање свих културно-просветних активности у Старој Србији и Македонији.

Имовина задужбине састојала се из непокретности која се налазила на Теразијама у Београду, као и новца на штедњи и хартија од вредности. Нажалост, имовина којом је Задужбина располагала пострадала је у току Првог светског рата (1914-1918).

Након завршетка рата, Задужбина је добила ратну одштету од Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца за санацију штете. Из Задужбинског фонда 1919. године стипендирано је 22 гимназијалца. Један од великих задатака Задужбине у периоду од 1930. до 1940. године била је припрема за подизање нове зграде на Теразијама. У понедељак 6. септембра 1937. године прота Милан Милутиновић, парох цркве Светог Марка осветио је темеље за нову зграду Задужбине. Освећењу су присуствовали Митрополит загребачки Доситеј Васић, Епископ рашко-призренски Серафим Јовановић и прота др Стеван Димитријевић, декан Богословског факултета. Том приликом митрополит Доситеј је истакао: „Данас је душа Симе Игуманова, драги радници, срећна што види да се подиже дом за народ у срцу наше престонице на Теразијама. Будите и ви срећни, ви који подижете овај дом, јер ће ово бити најлепши споменик и за нас.“ Монументална Игуманова палата је завршена 1938. по плану архитеката Бранка и Петра Крстића. На врху зграде била је скулпторска композиција, рад Лојза Долинара, висока 3,5 метра, која је симболично представљала Симу Игуманова, сина Манојла, кћер Mагу и још три ученика. Задужбина је 1940. године купила још једну кућу у Бранковој улици бр. 13, поред оне коју је већ имала, а у којој је била смештена Српска краљевска академија.

Приходи од нове Игуманове палате на Теразијама финансијски су увећавали фонд, тако да се у току 1940. године финансирало 92 благодејанца. Те године велику суму новца добила је Богословија Светих Кирила и Методија у Призрену за куповину куће у околини школе. Финансијску помоћ су добијали ученици врло доброг и одличног успеха а сиромашног стања, које је бирао професорски савет школе. Задужбина је финансирала и обнову храмова Српске Православне Цркве, манастир Светог Марка Коришког, рад Призренског певачког друштва „Цар Урош“, просветне раднике, као и избегле Призренце. У годинама Другог светског рата благодејања су била смањена.

Пета тачка Игумановог тестамента одређивала је главног старатеља његове задужбине: „А за главног старатеља моје масе одређујем на свагда Митрополита Кнежевине Србије, који се у извесним данима и годинама на управи српске Митрополије буде налазио, за сада пак по именце г. Архијепископа Београдског и Митрополита Српског Михајла, са још два трговца из Београда као помоћна старатеља...“ Након протеривања митрополита Михаила из Србије 1881. године, главну бригу о Задужбини преузео је Љубомир Ковачевић. По повратку у Краљевину Србију митрополит Михаило је наставио да буде главни старалац Задужбине, али је Ковачевић остао као помоћни члан све до смрти 1918. године. Други члан био је Зарија Поповић који је, такође све до смрти 1934. године, бринуо о Задужбини.

Након смрти митрополита Михаила, главни старатељ био је митрополит Инокентије Павловић (1898–1905), а њега је наследио митрополит Димитрије Павловић, потоњи Патријарх српски, који је умро 1930. године. Те године главни старалац Задужбине постао је некадашњи ученик Призренске богословије патријарх Варнава Росић. Након његовог упокојења (1937), на место главног стараоца дошао је 1938. патријарх Гаврило Дожић, такође ученик Призренске богословије. Чланови Одбора задужбине били су Љубомир Стојановић, прота Стеван М. Димитријевић, дугогодишњи ректор Призренске богословије, Ставра Трпковић, Димитрије С. Богојевић и адвокат Светозар Матић.

Захваљујући способностима главних стараоца, поглавара Српске Православне Цркве и чланова Одбора, из године у годину имовина Задужбине је расла и постала финансијски моћна, испуњавајући сва завештања Симе Андрејевића Игуманова.

За време Другог светског рата о Задужбини је бринуо као опуномоћени члан Одбора прота др Стеван Димитријевић. Задужбина је успела да оствари своју мисију и у периоду од 1941. до 1945. године, стипендирајући ученике, наравно у складу са новонасталим приликама. Нажалост, имовина Задужбине у току рата претрпела је велику штету, како у Немачком бомбардовању Београда у априлу 1941. године, тако и на крају рата у току завршних борби за ослобођење престоног града у октобру 1944. године.

Након Другог светског рата у новонасталим околности рад Задужбине Симе Андрејевића Игуманова се променио. Министарство просвете на челу са министром Митром Митровићем одлучило је 16. јула 1946. године да Задужбином управља Задужбински одсек Министарства просвете Народне Републике Србије, а дотадашња управа Задужбине била је смењена. Против овог решења Управа Задужбине је поднела жалбу 29. јула 1946. Упркос жалби и аргументима које су изнели стараоци, Задужбина је изгубила самосталност и аутономију у управљању. Није познато како се у новим околностима одвијао рад Задужбине, али је извесно да су школске 1946/47. благодејања укинута.

Након повратка патријарха Гаврила у земљу, нађено је компромисно решење и 1947. године враћена је Задужбини аутономија. Иако јој је формално враћена она није имала самосталност у раду. Што се тиче основне мисије Задужбине, она је настављена али са знатно ограниченим средствима. Тужна судбина која је задесила Задужбину показаће се више него симболички у ноћи између 10. и 11. августа 1950. године, када је са крова Игуманове палате на Теразијама исечена и чекићима разбијена скулпторска композиција Симе Игуманова са сирочићима. Имовина Задужбине национализована је и проглашена друштвеном својином 26. децембра 1958. године на основу тадашњег Закона о национализацији најамних зграда и грађевинског земљишта. Ово решење озваничила је Комисија за национализацију при НОО Стари Град у Београду (Н- бр.1813/59) 12. августа 1959. године.

Деценијама касније, 6. јула 1990. године, обновљен је рад Задужбине, а наредне године Задужбини је у власништво враћена Игуманова палата. Нови Статут Задужбине Симе Андрејевића – Игуманова у 23 члана донет је 8. јула 1991. године. На челу Задужбине тада је као главни старалац био патријарх Павле Стојчевић (1990–2009).

За време патријарха Павла, залагањем протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, Задужбина је обновила Призренску Богословију Светих Кирила и Методија, сазидала нови интернат (1994-1997) и зграду Ректората (1998). Након Нато бомбардовања 1999. године Богословија је привремено напустила своје седиште Призрен, а уточиште је нашла у Нишу, где је Задужбина Симе Андрејевића – Игуманова у периоду од 2001. до 2004. године, као своју задужбину подигла нову зграду Призренске богословије. У периоду од 2010. до 2020. године, главни старатељ Задужбине био је патријарх Иринеј Гавриловић, некадашњи ђак, професор, ректор и добротвор Призренске богословије.

Од 18. фебруара 2021. године главни старалац Задужбине је Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Порфирије Перић. Већ у првим месецима архипастирског служења патријарха Порфирија, вајар др Зоран Кузмановић је израдио нову скулптуру Симе Игуманова са сирочићима, која je 22. априла 2021. враћена на зграду Задужбине – Игуманове палате на Теразијама. Том приликом патријарх је истакао: „Његова задужбина до данас постоји. Од простора задужбине који се издају одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената пореклом са Косова и Метохије“

Опширније...

Игуманова палата, фото: Завод за заштиту споменика културе града Београда

Игуманова палата, фото: Александра Бојанић

Архитектонски пројекат Игуманове палате, фото: Завод за заштиту споменика културе града Београда

Архитектонски пројекат Игуманове палате, фото: Завод за заштиту споменика културе града Београда

Уверење о постојању Фонда Симе А. Игуманова, 1910. година

Грађевинска дозвола за изградњу Игуманове палате, 1938. година

011 3233 182

Трг Николе Пашића 2

11000 BEOGRAD

zaduzbinasigumanov@gmail.com