Василије Хаџи Пурић

Василије Хаџи Пурић, стипендиста је Задужбине Симе Андрејевића Игуманова од 2022. године, ученик је трећег разреда Математичке гимназије у Београду, са досадашњим општим успехом 5.00 у оквиру менторског одељења. Освајач је многобројних награда из физике, математике, астрономије и астрофизике. Посебна нам је част што је Василије, као репрезентативац Србије на међународним такмичењима у астрономији и астрофизици, наш стипендиста, и желимо му пуно успеха у будућим такмичењима.

У наставку Вам препоручујемо да прочитате рад Василија Хаџи Пурића са којим је победио на литерарном конкурсу манастира Хиландар: „Порука савременог света (човека) тишини Хиландара.

Откада ми је преминуо тата од најтеже болести, за мене савремени свет је бања Витезда. Као што је узбуркавање воде у Витезди било непредвидиво, савремени свет је такође пун неизвесности и непредвидљивих догађаја и шири осећај опште несигурности и нестабилности.

У бањи Витезди, само је први који би ушао у воду након што је узбуркана био излечен. Такав свет гледам сваки дан у мојој школи и на друштвеним мрежама. Такође када год погледам вести за данашњи дан, видим одјеке конкуренције и недостатка љубави за ближње, јер се у савременом друштву људи често боре за ресурсе и успех без обзира на друге.

Претходни дани су били ведри. Припремао сам се за државно такмичење из астрофизике и често посматрао небо. Потребна је огромна концентрација и фокус при препознавању небеских тела и појава. Некада осетим дивљење према величини и сложености свемира, а некада осетим понизност и страх од неуспеха док анализирам податке и формуле добијене након посматрања. С друге стране, сваку ноћ пре него заспим, погледам изнад главе и видим слику покојног тате у земљи нара и крина. Он и његове колеге из војске насмејано стоје испред просторије где се пече хлеб спремни да наставе да помажу изградњу манастира Хиландара након пожара. Тата ми је причао да га је тишина Хиландара подсећала на важност слушања и размишљања пре акције. И ја потпуно разумем да у брзом свету у ком живимо, време за размишљање и промишљање може водити до мудријих одлука. Такође сам од тате слушао да се после пожара у манастиру Хиландар осетило присуство заједништва и солидарности. У савременом свету ишчезава свест о значају међусобне подршке, јер нам вештачка интелигенција даје лажан осећај да смо ми и наш рачунар самодовољни. О, како то није тачно. Колико пута је виртуелни асистент погрешио када сам му се обратио да анализирамо податке добијене након посматрања неба. Увек му је недостајао контекст у ком су подаци настали и потом сам ја морао њему да помажем, уместо он мени да пружи потпору. Сваког лета моја браћа, сестра и ја помажемо у старом конаку манастира Студеница заједно са другом децом из вишедетних породица.

Када сагледам споља живот у манастиру, јасно ми је која погонска снага је важна за суочавање са изазовима модерног света. Верујем да и живот у Хиландару је проткан нитима дисциплине, одрицања и жртвовања за више циљеве. Све те особине сам уочио док сам читао биографије Едвина Хабла и Марије Кири. Марија Кири је прва особа која је добила две Нобелове награде за различите научне дисциплине. Ничега се у животу не треба бојати, само треба схватити. Што више разумемо, то се мање бојимо. Ово су речи Марије Кири које ми дају снагу кад год нешто не схватам. Занимљиво је да сличну поуку слушам и сваки пут на Литургији током празника Вазнесења када нам свештеник објашњава зашто наше мало стадо не треба да се боји. Тата ми на овом свету није оставио викендицу на мору, али ми је дао користан савет како да пронађем више мира и смисла у савременом свету. Када год се препиремо моја браћа, сестра и ја, покушавао је да нам каже да никада не смемо да заборавимо на корист коју нам доноси благодарност и смирење. То је вероватно најзахтевнији спорт за све нас који смо окружени уређајима чији главни мото рада је: ефикасност и брзина одзива. У тишини манастира учимо да будемо захвални за све што имамо и да практикујемо смирење. Ово нас може научити да ценимо мале ствари у животу и да живимо са више мира и задовољства. Уосталом, томе нас уче и животописи многих монаха и валадара из лозе Немањића. Још једном се дивим Светом Сави који је над моштима Светог Симеона измирио завађену браћу. Као што и данас сваког од нас боли неслога у нашој кући, у нашој школи. Али није увек једноставно пронаћи праву реч која ће отопити хладна срца. Свети Сава је користио мач мудрости и у овој борби. Баш као што је и описано у стиховима Војислава Илића „али чело узвишено божанствена мудрост краси”.

Покушавам да замислим да ли би неко из моје породице или из моје школе могао да понови подвиг Растка Немањића. Читао сам биографије славних научника, војсковођа и владара и још увек нисам прочитао животопис неке владарске лозе који би посведочио да је постојао принц који је утабану животну стазу заменио за подвижнички живот у манастиру у рушевинама који тек треба да се изгради у неприступачној планини у другој земљи. Потом се тај принц враћа у своју земљу у манастир Студеницу, повлачи у испосницу до које се стиже уском шумском стазом и оснива преписивачку школу у недоступној клисури. Не заборавља ни болесне људе и оснива и болницу при манастиру Студеница. И нама данас недостаје таквих подвижника. Као што су болесници у бањи Витезди чекали исцељење, савремени свет је пун људи који пате од различитих физичких, менталних и духовних проблема, тражећи решење и олакшање. Људи у савременом свету често траже брза решења за своје проблеме, ослањајући се на најновије технологије, медицину или друге спољашње факторе. Међутим, слично као што болесник у бањи није имао човека и чекао је чак 38 година на чудесно узбуркавање воде, тако се и данас многи људи осећају беспомоћно у суочавању са својим проблемима без обзира што савремено друштво је окружено производима информационо-комуникационих технологија. Савремени свет, са свим својим технолошким напретком и материјалним благостањем, и даље тражи духовно испуњење и веру која може донети прави мир и исцељење. Дубоко верујем да Хиландар може савременом свету да упути важно јеванђељско питање:“Хоћеш ли здрав да будеш?“ Надам се да плод сусрета и сарадње православном монашког центра Хиландара и нас осталих ће бити враћање једноставнијем начину живота и повезивању са нашим прецима, традицијом и културом.

Док завршавам састав и исповедам своје стрепње и наду у боље сутра, спремам се и за међународну олимпијаду из астрофизике у Бразилу где ћу представљати нашу Србију. Наравно да ме мисао опет враћа на тату. Мислим на све оне дане проведене у болници и код куће када сам се молио и надао да ће он победити рак панкреаса. Отишао је на други свет и ја верујем у васкрсење и поновни сусрет са мојим Ристом. Већ сада знам коју мајицу ћу понети у Бразил. Биће то црвени дрес који је тата добио у болници на ком је написан број 10 и м.Милутин као подсећање на хиландарски хлеб који сведочи пут, истину и живот. Савремени свет, са свим својим технолошким напретком и материјалним благостањем, и даље тражи духовно испуњење и веру која може донети прави мир и исцељење.“